ćirilica latinica

Петак, 12. октобар, Дом омладине (Сала Американа), 20.00
MUSIC MASTERS ON AIR / MusMA
Путујући фестивал савремене музике
Перкусионисти Срђан Палачковић, Иван Марјановић, Милош Весић и Александар Радуловић
Диригент: Раде Пејчић
Нова дела за ансамбл перкусиониста, на тему „Егзотични Запад” – српске премијере
Онур Туркмен: Калиграфија
Добромила Јаскот: Химах
Иван Бркљачић: Велики Казан – поруџбина Југоконцерта
Алексеј Сисојев: Бесмисао/Заум
Иван Јосип Скендер: Грозница беле линије
Слободан улаз

 

MusMA
Композитори нове генерације, мајстори музике нове ере, представљају своја дела у овом јединственом пројекту. Главни циљ пројекта MusMA је промовисање савремене музике европских аутора млађе генерације, с амбицијом да се публика инспирише да открије разнолике звукове ове нове „класике”. Десет великих европских фестивала, укључујући и Бемус, у сарадњи са радио станицама и уз подршку Европске уније, Европске радиодифузне уније (ЕБУ) и Европске асоцијације фестивала (ЕФА), заједнички су креирали платформу са које се ова савремена музика отискује ван физичких државних граница – право у етар.

 

Онур Туркмен (Ескишехир, 1972) завршио је студије еколошког инжењеринга на Истанбулском техничком универзитету (1999) и студије музике на Беркли колеџу за музику у Бостону (1998). Мастер и докторске студије завршио је у Центру за виша музичка истраживања Техничког универзитета у Истанбулу (MIAM). Тема његове докторске дисертације је Савремене технике примењене на турске музичке инструменте. Тренутно предаје на одсеку за музику и извођачке уметности Универзитета у Билкенту. Његова дела изводе бројни ансамбли, а Ирски савет за уметност је од њега наручио композицију коју је извео ансамбл Hezafren-Yurodni, док је композиција Напеви за ансамбл (Lines for an Ensemble) изведена ове године у оквиру Светских дана музике у организацији Међународног удружења за савремену музику (ISCM).

„Хат (турски израз за калиграфију) је композициони приступ који није заснован на дијалектичкој супротности, контрадикцијама и поларизацијама музичких материјала већ пре свега на дијалектици између композиторове психе и хат (линије). Композитор трага за „хатом“ – „линијом“ макама који се међусобно прожимају и спајају – комуницира са њом и на крају је и разоткрива. Пошто је линија неодвојива од овог јединства, она је само феномен који је ограничен композиторовим трагањем, комуникацијом и разоткривањем. Стога су њен почетак и крај двосмислени. Не постоји структура. Ништа што се догађа унутар ње не условљава настанак неког другог консеквентног момента. И поред појединих реминисценција, хат не носи одлике одређене културе већ је пре свега појава унутар универзума у коме нема различитости другачије од саме себе и представља симултано једнинство простора и времена које непрестано траје и шири се. Трагајући за универзумом без различитости, из музичке перспективе, хат је еманципација склада.“

 

Добромила Јаскот (Торуну, 1981) дипломирала је композицију на Музичкој академији у Познању у класи Лидије Зелинске, а 2007. завршила је постдипломске студије за специјалну, компјутерску, позоришну и филмску музику на Музичкој академији у Вроцлаву. Године 2009. уписала је постипломске студије за филмску и компјутерску музику и аудиовизуелну уметност у Лођу. Докторирала је 2011. године. Тренутно је ангажована као професор на Музичкој академији у Бидгошчу.

„Химах је композиција у форми мантре која описује обред индијске богиње са Хималаја. Репетитивни хипнотички ритам на почетку композиције уводи слушаоца у шамански транс. Тембр инструмената илуструје поступак духовног прочишћења, за којим следи енергични одсек који доносе богиње и такође евоцира слику изласка Сунца на Хималајима.“

 

Иван Бркљачић (Београд, 1977) дипломирао је композицију на Факултету музичке уметности у Београду, (2001) у класи Срђана Хофмана. Постипломске студије завршио је 2005. године у класи Зорана Ерића и тренутно је на трећој години докторских студија композиције у класи Срђана Хофмана. Учествовао је на мајсторским курсевима за младе композиторе у Охриду, Варшави, Грацу и Острави. Композиције Ивана Бркљачића извођене су у Србији као и у Румунији, Мађарској, Француској, Македонији, Немачкој, Пољској, Словенији, Аустрији, Италији, Чешкој Републици, Бразилу, Шведској и Аустралији (Светски дани музике у Сиднеју). Компоновао је музику за велики број позоришних представа.
Од 2005. ради на ФМУ у Београду, тренутно у звању доцента на Катедри за Музичку теорију.
Делује као селектор програма Међународне трибине композитора. Добитник је Мокрањчеве награде за 2005. годину, за композицију Када се СЕДАМ пута дигне завеса, за симфонијски оркестар.

„Велики казан је најлепши део Ђердапске клисуре, кроз коју пролази река Дунав, стварајући природну границу између Србије и Румуније. С обзиром да је Румунија чланица Европске уније, размишљајући о међудржавним границама, дошао сам до закључка да је из Србије, најбржи прелазак у Европску унију могућ управо преко Ђердапа. Поред тога што је најбржи, прелазак на овом месту је због природних лепота и богатог историјског и културног наследја најинтересантнији. Узгред, на овом преласку не постоји такозвана ничија земља.
Контекст културне сарадње између европских музичких фестивала, који су поручили композицију од мене, био ми је веома интересантан за стварање музике. Управо због тога, у овој композицији се могу чути фрагменти ИX Бетовенове симфоније, званичне химне Европе. Поред тога овде су заступљени различити видови примитивних комуникација између народа који се налазе са једне, односно друге стране некаквих граница. Коначно, у композицији су присутне и звучне асоцијације на ток реке Дунава. Број различитих удараљки које су неопходне за извођење ове композиције аналоган је тренутном броју држава чланица Европске уније.’’

 

Алексеј Сисојев (Москва, 1972) дипломирао је на Московском колеџу за импровизовану музику и једно време наступао је као џез пијаниста. Учествовао је у различитим пројектима џез, електронске и експерименталне музике. Године 2003. уписује се на Московски конзерваторијум Чајковски где тренутно похађа постдипломске студије.
Угледни ансамбли изводе композиције Алексеја Сисојева у Русији и иностранству (у Апелдорну, на Музичком фестивал у Шлезвиг-Холштајну, на Светским музичким данима у Виљнусу 2008, на 45. Међународним летњим курсевима за нову музику у Дармштату 2010, на фестивал La Folle Journee u Nantu, у Токију…) Оснивач је Ансамбла за слободну импровизовану музику „’’Eror 404“’’. Године 2008. добио је награду eNsemble на фестивалу Питијске игре. Од 2008. делује као члан ансамбла Sound Plastic.

„У комаду Заум, сам намерно употребио апсурдни текст песме Алексеја Кручоника Војнички поклич Заум (1922):

Uu – a – ne – gon –a –beau! Om – chu gvut – on Za – beau! Gva – gva... uge – pru-gu... pa – u... – Ta – bu – a – shit!!! Bag – uun – a – yz Miz – ku – a – bun – kuz. SA – SSAKUI!!! ZARYA!!! KACHRYUK!!!
Кручоник је заговарао песниково право да скраћује речи, користи пола речи и бизарне комбинације, називајући то апстрактним језиком Заум (бесмисао). У овој песми практично нема речи, већ само слогова. То ми је дало слободу да реорганизујем слогове у правилном следу према мојој замисли. Комад је мала свита у четири става где је идеју репетитивности могуће опазити само на нивоу поетског текста.“

 

Иван Јосип Скендер (Вараждин, 1981) уписао је студије композиције 1997, на Музичкој академији у Загребу у класи Жељка Бркановића, као најмлађи студент ове установе. Две године каснмије уписао је студије дириговања у класи Вјекослава Шутеја. Његове композиције извођене су до сада у Хрватској, Аустрији, Словенији, Немачкој, Пољској, Македонији, САД, Канади и Мексику. Добитник је награде за композицију на летњој академији Праг-Беч-Будимпешта, награде ректора Универзитета у Загребу за извођење дела Heads and Tails на Музичком Биенналу у Загребу као и награде Министарства културе Републике Хрватске за промоцију хрватске музике. Редовно сарађује са угледним иностраним као и хрватским уметницима и ансамблима. Запослен је у Хрватском народном казалишту као диригент оперског хора као и на Музичкој академији у Загребу као асистент на одсеку за композицију, харфу и удараљке. Тренутно студира код маестра Уроша Лајовица на Универзитету за музику и извођачке уметности у Бечу.

„White Line Fever (Грозница беле линије) је сленговски израз за стање транса у којем возачева свест није усредсређена на вожњу већ на нешто друго. То је донекле уобичајено искуство при чему су свесно и несвесно усредсређени на различите ствари. Последњих година сам често путовао по читавој Европи. Сарађивао сам са младим уметницима из читавог света и са њима делио искуство и размишљања, изводио и компоновао како традиционална, тако и егзотична музичка дела. Али како сам увек био под пресијом, ’притиснут’ роковима и великим раздаљинама, једино време и место када сам могао да размишљам о музици, људима, искуствима и властитим мислима је била самоћа хотелске собе или дугачака вожња аутопутем између градова. У тим моментима, размишљања о музици, звуци аутопута и различитих радио станица, међусобно се мешају и дају различите резултате.“

 

44 desno

44. Бемус - ко је ко

 44. БЕМУС 2012.
Оснивач Град Београд
Секретаријат за културу

 

 Одбор фестивала
Ибава Авжнер
Јадранка Јовановић
Горан Питић
Бошко Радојковић
Маја Рајковић

 

Уметнички директор
Зоран Ерић

 

Извршна продукција
ЈУГОКОНЦЕРТ

 

В.д. директора
Бошко Радојковић

 

Извршни директор Бемуса
Биљана Здравковић

 

Уреднице програма
Весна Кабиљо
Јелена Јанковић
Милица Кадић

 

Извршни продицент

Жељка Лакићевић
Маја Сомборац

 

Организатори
Мирјана Панић
Петар Алемпијевић

 

Арт менаџер
Симона Дашић Раца

 

Веб дизајн
Дејан Бојовић

 

Визуелни идентитет
Hominid studio

 

PR
Јелена Лакићевић

 

Рачуноводство
Томислав Божовић
Весна Николић
Маријана Станковић

 

logo cir siv

ЦЕБЕФ припрема и реализује филмске, музичке и мултимедијалне амбијенталне фестивале са вишедеценијском традицијом

Оснивач

grad osnivac dole

Контакт

Адреса:
Илије Гарашанина 24
11000 Београд
Србија
Телефон: +381 11 3236530
Email : info@cebef.rs

© 2015 CEBEF. All Rights Reserved. Designed By bojovicdejan

Search