ВОЈИСЛАВ ВУЧКОВИЋ И ЊЕГОВО ДОБА
У српској музици Војиславу Вучковићу, који је рођен на данашњи дан, 18. октобра, пре сто година у Пироту, припада сасвим уникатно место. За само тридесет две године живота Вучковић је остварио значајну уметничку каријеру: био је један од главних представника српске међуратне музичке авангарде и уједно први који се ње одрекао, а активно је деловао и као диригент, музиколог, критичар и организатор концерата. Ток историје наше земље обезбедио му је, међутим, много дужу славу: он је био најзначајнији музичар, комуниста, који је погинуо у Другом светском рату. Све његове сачуване (и недовршених) композиције извођене су и снимане, а већи део опуса је и штампан. Са падом комунистичке идеологије престала је глорификација његове личности и музике, да би данас, осим назива једне од најугледнијих музичких школа, једног пијанистичког меморијала и једне мале улице на Сењаку, име Војислава Вучковића преживело само у његовим клавирским минијатурама. Сва остала дела не само да су заборављена, него никада нису непристрасно анализирана и вреднована. Ипак, његов опус, настао током само 15 година, означава и антиципира битне фазе развоја српске музике не само у време његовог живота, него и читаву деценију дуже. Његова прва клавирска свита, данас позната под називом Перон, стилски се надовезује на импресионистичке тежње у српској музици, због чега и носи посвету Милоју Милојевићу. Током студија у Прагу, у класама Рудолфа Карела и Јозефа Сука, Вучковић се страсно занимао за атоналност, тако да неке његове композиције, као што су Гудачки квартет, Мала свита, Две песме и Прва симфонија, припадају том виду музичког експресионизма. Под утицајем комунистичке идеологије Вучковић је 1940. године спровео радикалну промену своје стваралачке естетике, окрећући се класичној тоналности и народној музици, па је током две године компоновао неколико опсежних симфонијских и вокално-инструменталних дела од којих су нека остала недовршена. Гестаповци су га убили 25. децембра 1942. године.
Управо тај трагичан крај повезује Вучковића са тзв. изгубљеном генерацијом чешких композитора, његових колега и пријатеља, који су страдали од нацистичког режима. Најпроминентнији од њих, Ервин Шулхоф, успео је да током кратког живота оствари велики и разноврсни опус. Његова музичка радозналост нагнала га је да истражује подручја од атоналности до џеза и народне музике, а био је занет идејама дадаизма и соцреализма. Захваљујући великој музикалности и неконвенционалности израза, Шулхоф је данас често извођен композитор. Вучковић га је упознао на ИСЦМ-фестивалу, 1930. године у Бечу и касније је писао о његовим композицијама. Виктора Улмана, еминентног представника те генерације, блиског Берговој естетици и значајног по својим операма, вокалној музици и клавирским сонатама, Вучковић је познавао из Прага. Улманов Други гудачки квартет и Вучковићеве Две песме биле су на програму ИСЦМ-фестивала у Лондону, 1938. године, и Вучковић је врло похвално писао о том Улмановом делу. Познанство Вучковића и Павела Хаса, једног од најталентованијих композитора своје генерације, потиче такође из Прага. Павел Хас, једини Јаначеков студент композиције, од којег је наследио љубав према народној музици, истицао се посебном мелодијском и хармонском инвенцијом, што је касније обезбедило популарност његових камерних и вокалних дела. Сви су они настрадали у нацистичким концентрационим логорима: Ервин Шулхоф је умро у логору Вилцбург, а Виктор Улман и Павел Хас су, заједно са другим композиторима, неколико година били заточени у логору Терезин (где је Улман компоновао оперу “Цар Атлантиде” и Трећи гудачки квартет) и убијени су Аушвицу, 18. октобра (!) 1944. године.

Борислав Чичовачки