ćirilica latinica

Четвртак, 21. октобар у 20.00
Народно позориште
ОПЕРА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ
Моцарт: ФИГАРОВА ЖЕНИДБА (премијера)
Редитељ: Јагош Марковић
Диригент: Премил Петровић
Сценограф: Борис Максимовић
Костимограф: Бојана Никитовић
Улазнице искључиво на благајни Народног позоришта

 

ВОЛФГАНГ АМАДЕУС МОЦАРТ

ФИГАРОВА ЖЕНИДБА
премијера

 

Редитељ: Јагош Марковић
Диригент: Премил Петровић к.г.
Асистенти редитеља: Александар Николић
Стеван Марковић
Бисерка Савић
Асистенти диригента: Ана Зорана Брајовић
Стефан Зекић, волонтер
Сценограф: Борис Максимовић
Костимограф: Бојана Никитовић

 

Гроф - Владимир Андрић
Сузана - Снежана Савичић Секулић
Грофица - Катарина Јовановић
Фигаро - Небојша Бабић
Керубин - Ива Профаца*
Марцелина - Светлана Бојчевић Цицовић
Бартоло - Драгољуб Бајић
Базилио - Дарко Ђорђевић
Дон Курцио - Игор Матвејев
Барбарина - Марија Митић*
Антонио - Павле Жарков*

* чланови Оперског студија Народног позоришта "Борислав Поповић"

Соло чембало: Иван Јовановић

Инспицијент: Бранислава Пљаскић, Ана Милићевић
Суфлер: Силвија Пец, Биљана Манојловић
Клавирски сарадници: Иван Јовановић, Нада Матијевић, Срђан Јараковић

Премијера је заказана за 21.октобар 2010. у оквиру БЕМУС-а.
Планиране су представе 22. и 30. октобра под управом Премила Петровића.

Директор Опере
Катарина Јовановић

 

У СУСРЕТ ПРЕМИЈЕРИ

Моцартов Фигаро у Народном позоришту

Два дела чувене Бомаршеове драмске трилогије, која је по много чему била прекретница у европском драмском стваралаштву и књижевности уопште, послужила су као основа за не мање позната и популарна истоимена оперска дела – „Фигарова женидба или луди дан“, комедија према којој је либрето написао Лоренцо да Понте а музику компоновао Волфганг Амадеус Моцарт и „Севиљски берберин“ на основу којег је настала истоимена комична опера Ђоакина Росинија, за коју је либрето написао Чезаре Стербини.
Моцартова партитура је у целини први пут постављена на сцену Народног позоришта 5. фебруара 1936, у години када је обележавано 150 година од праизведбе овог оперског ремек-дела. Према подацима на плакату, певан је либрето у преводу Александра Биничког, представу је режирао Јосип Кулунџић, сценограф је био Владимир Жедрински, костимограф Милица Бабић, а балетске сцене је кореографски поставио Анатолиј Жуковски. У главним улогама су били Рудолф Ертл (Гроф), Бахрија Нури-Хаџић (Грофица), Корнелија Нинковић Грозано (Сузана), Милан Пихлер (Фигаро). Критика је веома радосно прихватила овај репертоарски потез Опере, а била је и веома задовољна квалитетом представе. Поставка је играна до бомбардовања које је прекинуло сезону 1940/41. и у којем су обе зграде Народног позоришта претрпеле оштећења – укупно 36 пута, што најречитије показује да су Београђани Моцартовог „Фигара“ заволели на „прво слушање“.
Обнова „Фигарове женидбе“ са карактером премијере, којом се Позориште придружило великом јубилеју обележаваном те јесени у целој ратом захваћеној Европи – 150. годишњици Моцартове смрти – отворила је ту, прву ратну сезону, 1. октобра у згради Мањежа која је већ током лета била оспособљена за рад. Представу је режирао Рудолф Ертл, а дириговао је Немац Освалд Бухолц. Водеће роле су певали Ертл (Гроф), Нури-Хаџић (Грофица), Мезетова (Сузана), Никола Цвејић Владин (Фигаро) и други. Представа је играна све време током окупације, чак 33 пута у току три сезоне.
„Фигаро“ је обновљен убрзо по ослобођењу, већ 21. марта 1946. Поставку је, у старом декору и костимима, редитељски обновио сценарист, како бисмо ми данас казали – инспицијент Бранко Поморишац, а дириговао је поново Милошевић. Грофа је сада тумачио Божидар Митровић, Грофицу Зденка Зикова, Сузану Анита Мезетова, а Фигара Жарко Цвејић.Десет година касније, поводом прославе 200. годишњице Моцартовог рођења, 7. априла 1956. можемо рећи да је „Фигарова женидба“ имала своју другу праву премијеру, јер режију потписује Софија-Соја Јовановић. Певан је превод Станислава Биничког, дириговао је Оскар Данон, сценограф је био Миомир Денић, док костиме поново потписује Милица Бабић. Иако и у овој поставци постоје балетске нумере, кореограф се на плакату не помиње. Разуме се, у главним ролама су поново прва имена наше оперске сцене – Станоје Јанковић као Гроф, Бахрија (сада Нури Куралт) као Грофица, Софија Јанковић као Сузана и Мирослав Чангаловић као Фигаро, али ни остали солисти нису мање познати уметници. Почетком сезоне 1964/65. представа је, овог пута под музичким вођством Борислава Пашћана, обновљена 24. октобра. Уз Фигара са премијере, Чангаловића, сада су Владета Драгутиновић као Гроф и Милка Стојановић као Грофица, те Добрила Богошевић у улози Сузане. Поставка Соје Јовановић је доживела још једну обнову, коју потписује Ани Радошевић, која је при раду на оригиналној поставци била асистент редитеља. Премијера је играна 24. марта 1970. И овог пута диригент је Борислав Пашћан, Владета Димитријивић и Добрила Богошевић су поново у улогама Грофа и Сузане, али Грофицу сада тумачи Радмила Смиљанић а Фигара Александар Ђокић.
У новим костимима Љиљане Орлић и новој сценографији Милутина Илића, Викторија Пижмохт поставља следећег „Фигара“. Овог пута пева се либрето у редакцији Младена Јагушта, који је и дириговао премијеру, 26. марта 1988. У главним женским ролама су биле Олга Ђокић (Грофица) и Гордана Јевтовић (Сузана), а у мушким Слободан Станковић (Гроф) и Небојша Маричић (Фигаро).
Последњи пут у 20. веку ову популарну Моцартову оперу на сцену Народног позоришта је поставио Борислав Поповић у сценографији Александра Златовића и костимима Љиљане Орлић. На премијери која је била 22. марта 1997. дириговао је Јован Шајновић, а солисте, Оркестар и Хор су предводили Жељко Лучић у улози Грофа, Јасна Шајновић у улози Грофице, Гордана Томић као Сузана и Мика Јовановић као Фигаро.
Јелица Стевановић

 

 

Реч диригента

ЈЕДНОСТАВНО… КОМПЛИКОВАН

Одувек сам се питао на ком језику заправо треба мислити Моцартовог Фигара. Бомаршеова драма, по којој је урађен либрето, написана је на француском, радња се дешава у Шпанији, либрето је Да Понте написао на италијанском, а музику је компоновао Немац који живи у Аустроугарској. Одговор је, наравно, да ова опера говори свим тим језицима и то истовремено. Моцартов Фигаро је европска опера пар еxцелленце.
Моцарт је течно говорио више језика и њима се са лакоћом поигравао.
Post prandium la sig'ra Catherine chés uns. wir habemus joués colle carte di Tarock. Á sept heur siamo andati spatzieren in den horto aulico. faceva la plus pluchra tempestas von der Welt.
Ову смешну и шармантну реченицу, Моцарт је записао у дневнику своје сестре. Свака реч је на другом језику, али њихова повезаност је логична, оне творе реченицу. Снага која од простог скупа ових речи ствара целину, јесте синтакса. Моцарт се кретао у различитим музичким традицијама, француској, немачкој, италијанској, а оно што је давало целовитост тој хетерогености била је нова форма коју је донео класични стил – сонатни облик. Суштина сонатног облика заправо је драма – представљање сукобљених елемената чије се тензије заоштравају и на крају разрешавају.
До Моцарта опера је била каталог систематизованих, јасно одељених афеката. Основна форма је била арија у којој су се представљале статично и оштро оивичене једна или евентуално две емоције – очај и нада, љубав и туга. Стварна драма догађала се у рецититативима. Код Моцарта драма се догађа у музици и центар опере постаје ансамбл. У њему наступају протагонисти који се, као појединци, свако у свом афективном свету, конфронтирају један другом. Свако говори својим језиком, али се ипак међусобно разумеју. Они представљају заједницу. У утопији тог нетоталитарног тоталитета, заједница израста управо из супротстављених тежњи које се не жртвују, а ипак хармонизују.
Могло би се рећи да је истовременост различитости основна карактеристика Моцартовог стила. Комплексност је друго име за Моцарта. Све је у сталној промени, трансформацији. Као што у ансамблима тек разрешени конфликт замењује нови конфликт, тако и свака појединачна ситуација није једнодимензионална јер су истовремено представљени појединци и њихови супротстављени интереси. За разлику од претходне оперске традиције у којој се појављују идеализовани јунаци, више оперске идеје него ликови, Моцарт изводи на сцену потпуно живе људе са свим њиховим контрадикцијама. Не само да у друштву које ствара Моцарт, свако прича на свом језику, него и сваки појединац непрестано изговара реченице као што је она коју је Моцарт записао у дневнику своје сестре.
И, парадоксално, ма колико сваки лик био комплексан, ипак свако задржава и своју јасну индивидуалност, свој свет – Фигаро никада не би могао певати арије Грофа, као што се ни Грофица не би могла изразити Сузанином музиком. Резултат такве комплексности јесте да у његовим операма не постоји баш нико ко је сасвим антипатичан. Ако читате текст либрета, постоји велика шанса да, на пример, Грофа видите као човека који злоупотребљава свој положај да би добио задовољење својих чулних потреба, Дон Ђованија као неморалног женскароша који је притом и убица, или Дон Алфонса као циника који ужива да уништи свако поверење у људе и живот. Али када слушате Моцартову музику, ви имате пуно разумевање за сваку животну ситуацију и на крају крајева, симпатију за сваки лик. Моцартова музика не интерпретира текст, већ га трансформише. Моцарт не конструише своје ликове из перспективе некакве замишљене целине, већ компонује из ситуације сада-и-овде сваког лика. Самим тим што их ствара изнутра, из њих самих, он их не вреднује. Моцарт ствара живе људе.
Као један од ретких сусрета одличног текста и велике музике у оперској литератури, издваја се сарадња Моцарта са Да Понтеом. У три опере, Фигаро, Дон Ђовани и Цосси Фан Тутте, које су створили заједно, приказан је читав космос карактера, емоција и људских односа. Начини постојања и политике завођења као основне теме ових опера, излажу се као питања без одговора. Финала Моцартових опера немају уобичајену функцију да разреше тензије у расплету. Као исечци из живота, ове опере остају потпуно отворене. Све се завршава хармонично, целина је заокружена а да се проблеми заправо не разрешавају. Моцартове опере приказују живот и пружају утеху. У томе је Моцартова актуелност.

 

ЈАГОШ МАРКОВИЋ, редитељ
Један од наших најистакнутијих позоришних редитеља, Јагош Марковић, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића.
Међу бројним Марковићевим представама су и: Кате Капуралица (Народно позориште Сомбор); Ромео и Јулија, (Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“); Богојављенска ноћ и Скуп (Југословенско драмско позориште); Лукреција илити Ждеро (Позориште на Теразијама); Електра (БЕЛЕФ); Комедија забуне (Црногорско народно позориште); Хекуба (Краљевско позориште „Зетски дом“); Галеб, Филумена Мортурано и опера Кармен (Хрватско народно казалиште „Иван пл. Зајц“, Ријека), Кристина (Краљевско драмско позориште Драматен, Стокхолм)... Прва Марковићева представа на сцени Народног позоришта у Београду била је Учене жене (1990), а данас су на репертоару нашег националног театра његове поставке драмских представа Хасанагиница, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Др, као и опере Пепељуга.
Добитник је свих струковних, фестивалских и државних награда, укупно више од четрдесет, међу којима се издвајају: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулка награда за свеукупан допринос стваралаштву Црне Горе, више Стеријиних награда, „Златних ћурана“, неколико „Ардалиона“... Приликом додељивања Награде „Мића Поповић“, јуна 2004, Љубомир Симовић је између осталог рекао о овом врсном уметнику: „У делу које поставља на сцену Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све (...) Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. При том, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у првој посланици Коринћанима каже апостол Павле“.

 

42 bemus desno

42. Бемус - Ko je ko

42. БЕМУС
Београдске музичке свечаности

 

Оснивач: Град Београд (Секретаријат за културу)

 

Одбор фестивала:
Ивана Авжнер, председница
Јадранка Јовановић
Горан Питић
Маја Рајковић
Биљана Здравковић

 

Уметнички директор
Сретен Крстић

 

Извршна продукција
ЈУГОКОНЦЕРТ

 

Директор
Биљана Здравковић

 

Уреднице
Весна Кабиљо
Јелена Јанковић
Милица Кадић

 

Извршни продуценти
Жељка Лакићевић
Маја Сомборац

 

Организатори
Мирјана Панић
Петар Алемпијевић

 

Арт менаџер
Симона Дашић Раца

 

Веб дизајн
Дејан Бојовић

 

PR Manager
Јелена Лакићевић

 

Рачуноводство
Јелена Павловић
Весна Николић

 

Општа служба
Маријана Станковић


logo cir siv

ЦЕБЕФ припрема и реализује филмске, музичке и мултимедијалне амбијенталне фестивале са вишедеценијском традицијом

Оснивач

grad osnivac dole

Контакт

Адреса:
Илије Гарашанина 24
11000 Београд
Србија
Телефон: +381 11 3236530
Email : info@cebef.rs

© 2015 CEBEF. All Rights Reserved. Designed By bojovicdejan

Search