Међу девет миса које се приписују Ђованију Батисти Перголезију (1710-1736), само су две аутентичне: Миса у Д-дуру и Миса у Ф-дуру (позната под називом Миса Романа). Иако није досегла исту славу као, на пример, Стабат матер, Мису у Ф дуру поједини критичари сматрају за Перголезијево најважније духовно дело за солисте, хор и оркестар. Крусандер је лично изјавио да „Kyrie“ треба уврстити међу највећа ремек-дела, а пишући о првом ставу „Gloria“ у Allgemeine Musikalische Zeitung (у Лајпцигу, 1882. године), упоредио га је са „Алелујом“ из Хендловог ораторијума Месија. Можда је сумња у аутентичност овог дела допринела томе да оно остане у сенци других Перголезијевих композиција.
Пошто рукопис више не постоји, актуелно издање је засновано на копији коју је напуљски адвокат и музичар Ђузепе Сигисмондо (1730-1826) урадио за своје лично проучавање 1774-75. године. Партитура се чува у библиотеци Конзерваторијума Сан Пјетро а Мајела у Напуљу.
Атрибут „Романа“ је додат у скорије време, али се односи на извођење у Риму за Перголезијевог живота, 1734. године. О том догађају сачуван је извештај писца савременика, витеза Леона Геција, који је за ову композицију написао да је „духовна и врло необична…“ („Memorie de Cavalier Leone Ghezzi“, Рим, Библиотека Казанатензе).

У пролеће 1919. године, Сергеј Ђагиљев, импресарио који је у сарадњи са Игором Стравинским (1882-1970) остварио успехе балетима Посвећење пролећа, Жар птица и Петрушка, предложио је овом композитору да напише балет заснован на музици Перголезија.
„Пулчинела“ је представљала значајну прекретницу у каријери Стравинског јер је њоме започео тзв. неокласични период у његовом стваралаштву, који ће бити његов стваралачки проседе наредних неколико деценија. За разлику од ранијих балета који се одликују великим оркестарским ансамблом и иновативним ритмовима, Пулчинела је релативно једноставна и сведена, а извођачки корпус је сведен на 33 инструменталиста и 3 вокална солиста.
Иако је Стравински преузео Перголезијеве мелодијске и басовске линије са врло мало измена, успео је да дâ музици лични печат захваљујући савременим хармонским решењима и повременим ритмичким модификацијама.
Прва продукција (за коју је костиме и сценографију урадио Пикасо) постигла је велики успех. Стравински је касније направио концертну свиту изабравши 11 ставова (од оригиналних 18) и заменивши вокалне солистичке деонице инструменталним пасажима. У овој форми (а такође и транскрипцији Стравинског за виолину или виолончело са клавиром која носи наслов Италијанска свита) је дело стекло највећу популарност.

Члан Минхенске филхармоније и њен главни концертмајстор од 1982. године, Сретен Крстић је рођен у Београду 1953. године. Виолину је почео да свира у седмој години. Студије је завршио у Београду у класама професора Петра Тошкова и Александра Павловића. У току студија освојио је Прву награду на Међународном такмичењу Музичке омладине, у категорији дуа виолина-клавир, а на истом такмичењу освојио је и специјалну награду за интерпретацију соло сонате Ј. С. Баха. Концертне турнеје су га водиле широм Европе, у Јапан и Јужну Америку, у САД и у Русију.
Сретен Крстић је снимао за Западнонемачки Радио, Баварски Радио и БиБиСи Радио у Манчестеру, а такође је снимао за радио и телевизијске станице широм некадашње Југославије.
Као солиста, наступао је под управом реномираних диригента као што су Серђу Челибидаке, Зубин Мехта, Вацлав Нојман, Хорст Штајн, Дмитриј Китајенко и Хироши Вакасуги, између осталих.
Године 1985, поводом обележавања отварања дворане Гаштајг у Минхену, заједно са виолистом Мартин-Албрехтом Родеом и виолончелистом Михаелом Хелом основао је Трио Гаштајг, а 1996. је основао Гудачки секстет Минхенске филхармоније. Остварио је неколико снимака за ЦД, између осталог за компаније Thorofon и Arte Nova Classics.

Камерни оркестар Краљевски гудачи основала је концертна агенција НАТАН, уз дозволу Краљевске породице Карађорђевић да се, по први пут на пољу класичне музике у све три претходне Југославије, а самим тим и у Србији, атрибут Краљевски додели једном оркестру.
Ансамбл се издваја по томе што свира без диригента, захваљујући свом првом концертмајстору Сретену Крстићу. У претходном периоду оркестар су водили, као концертмајстори, Горан Узелац, Мадлен Стокић и, у једном кратком периоду, Петар Живановић. Садашњи концертмајстор је Владимир Кох.
Оркестар делује у саставу од 11 до 15 чланова, у зависности од природе и захтева музичког програма. Од самог почетка, намера је била да се формира стално извођачко језгро ансамбла, па је стога неколицина чланова присутна у оркестру и више од десет година.
Краљевски гудачи од оснивања редовно наступају у иностранству. Одржали су концерте у Баварској, Лондону, Бечу, Будимпешти, Трсту, Штутгарту, Минхену, Франкфурту, Хамбургу, Либеку, Ослу, Нарвику, Софији и многим мањим градовима. Нарочито су биле плодне две велике турнеје у Немачкој (по 13 и 14 концерата) 1997. и 2003. године, као и већа турнеја у Норвешкој 2004. године.
Концертна агенција НАТАН снимила је и објавила 18 ЦД издања са својим оркестром Краљевски гудачи и познатим солистима.
Квинтет солиста:
Сретен Крстић, виолина I
Владимир Васиљевић, виолина II
Дејан Роквић, виола
Душан Стојановић, виолончело
Војислав Деспотовић, контрабас

Вокални ансамбл Октоих основан је у Београду 2000. године на иницијативу диригента Александра Саше Спасића, заједно са неколико дугогодишњих сарадника-певача. Окосницу активности чини проучавање и извођење камерних вокалних и вокално-инструменталних дела. Октоих делује као мушки октет и као мешовити дупли октет. У зависности од врсте и тежине програма, ансамбл се проширује до 32 певача.
Посебна пажња и афинитет ансамбла и диригента усмерена је ка непознатим и неизводјеним духовним делима , као и делима савремених српских композитора. Концерти су до сада конципирани у три смера: Литургије, Псалми и Богородичне песме (исток-запад). Такође, пажња се посвећује и истраживању, анализи и извођењу црквених, духовних и религиозних композиција различитих вероисповести, као доказ уметничке и музичке ширине и пример сарадње и размене духовних и музичких искустава.
Октоих је изузетно повољно оцењен на концертима и наступима у Београду и Србији, укључујући и наступе на фестивалима Хорови мећу фрескама у Београду, Обзорја на Тиси у Новом Бечеју, Међународном фестивалу камерних хорова у Крагујевцу, Мокрањчевим данима у Неготину...
Октоих је такође учествовао на међународним фестивалима и такмичењима камерних хорова у Италији, Мађарској, Турској (друго место на Интернационалном фестивалу и такмичењу у Анкари), Бугарској, Грчкој...

Александар Саша Спасић рођен је у Београду 1967. године. Дипломирао је и магистрирао дириговање на ФМУ у Београду. Такође је дипломирао оперску режију на Академији уметности БК. Као диригент ради са хором Браћа Барух, Певачким друштвом Мокрањац, Београдским мадригалистима, Вокалним ансамблом Октоих. Освајао је међународна признања, као и три узастопне награде за најбољег диригента фестивала Хорови међу фрескама. Поред наступа на такмичењу диригената у Безансону, сарађује са домаћим симфонијским и камерним оркестрима, као и филхармонијама из Пољске и Румуније.

Од оснивања Мадленианума учествује као диригент у постављању оперских продукција. До 2007. године дириговао је опере „Сињор Брускино“ Росинија, „Тајни брак“ Чимарозе, „Мудрица“ Карла Орфа, „Тако чине све“ Моцарта, „Хофманове приче“ Офенбаха.
Од 2006. године ради у звању доцента на ФИЛУМ-у Универзитета у Крагујевцу (Оперски студио). До сада је инсценирао неколико музичко-сценских форми у Београду и Крагујевцу, реализовао је 10 ЦД-ова и 3 ДВД-а.